Vidio sam ogromnog medvjeda, baš takvog kakvog su upucali na Blokama.
Gonio sam stoku do Cerovljeka između Podgore i Poljana. Kakva mrcina! Teško je koračao i lomio sve ispod sebe.
Mi smo gonili a drugi su stajali. Bili smo u kosoj liniji i morao sam čekati da smo se poravnali. Medvjedi su često hodali preko poljanskih njiva u gustiš, a ženka je došla do mene s mladuncem. Umjesto da pripremim pušku, rekao sam: “Kamo ideš, pa valjda ćeš ići natrag. Kamo ideš!”
No, ženka je skrenula, a mali je došao pogledati. Zatim je skočio i sjeo na košnicu, a ona je nastavila dalje. Zatim je išla s mladuncem do onih koji su stajali i čekali na stoku.
Izvor: Milena Ožbolt (skupila): ANDREJEVA stopinja: folklorne pripovedi iz Loške doline, Blok, Loškega Potoka in okolice Cerkniškega jezera ter Babnega Polja; Ljubljana: Kmečki glas, 2004, st. 267.
Mǝnde boš šla ja nazaj!
Medvejda sǝm pa tacga vidu!
Morde tacga, kǝ ga je unǝ ustrejlu na Bluokah.
Jest sǝm poganjeu u-Ceroulek, med Podgoro pa med Polanamǝ. Cela mrcina. Je dol lomastlu, se je kar pǝrpogibalu.
Mi smo šlǝ guont, unǝ so pa stalǝ. Je bla pošeuna črta do unǝh, sǝm mogu počakat, da se smo pa zrounalǝ. Na polanskǝh nivah so u-tisto goščavo hodilǝ, in je pǝršla prou do mene, pa mladičǝk. Namest, da bǝ puško napravu, sǝm jo taku pǝrjel pa: »Kam hodǝš, mǝnde boš šla ja nazaj. Kam hodǝš!«
No, pol je uona zavila, uon je pǝršu pa prou taku pogliedat, ta mali. Pol je pa skoču gor pa na pajn se useu, uona je šla pa naprej gor. Pol so pa un, k-je stau na štantǝ, ne, je pǝršla h-nemi s-tistǝm mladičkam.
